.
O nama Etnoloska biblioteka

Слава и празници


Одломак иѕ књиге Исламизација на јужнословенском простору, Зиројевић, Олга

Један од разлога што није дошло до контаминације у прослављању исламских са затеченим празницима био је и тај што се ислам равна по лунарном календару. А рачунање по соларном календару у свакодневном животу далеко је практичније. Отуда и појава да су босански, али и други муслимани у османској држави, уважавали и исламске и предисламске светковине. А прослављање многих светковина које имају хришћанско обележје има, опет, свој корен у предхришћанским култовима (слава, Божић, Ђурђевдан, уз друге).

Многи наши муслимани, каже Тих. Ђорђевић, памте своја стара крсна имена и не пропуштају да тога дана однесу у цркву тамјана, зејтина и свећу. А како сведочи један извештај из прве половине XИX века свака фамилија босанских муслимана задржала је свога некадашњег свеца, те славе празнике: Светога Петра, Светога Илију, Светога Ђорђа. И Мрковићи код Бара продужили су, и након преласка на ислам, слављење крснога имена и задуго им нико у томе није правио сметње: "дочекивали су пријатеље, палили воштанице, давали пријатељима вина и ракије, па су и сами пили, а многи су носили у цркву вино и просфору да је поп освети..." И данас (1932) се тачно зна за многа братства коју су славу славили. Тако су Петрићевићи у Вељем селу славили Ивањдан, а прислуживали Спасовдан. На слави – било је седамдесет до осамдесет званица – пило се вино и ракија, певало се и гостило два до три дана.

Руски конзул И. Јастребов наводи (1879) да су Брођани (Гора) држали и своје кућне славе "ломили колач и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем, заливајући га вином", када више није било свештеника у селу. У Призренском Подгору (Ново село) муслимани су славли Светог Николу, палили свеће и кадили куће тамјаном. Има вести да су и Торбеши, као муслимани, славили славу. У XИX веку, и касније (све до Другог светског рата) бугарски муслимани носили су на Ђурђевдан и Светог Илију колаче у цркву.

Многе муслиманске породице у области Бродарева одржавале су славу, макар и прикривено, Знало се, такође, коју су славу славили њихови стари (сви досељеници из Куча славили су Никољдан, они из Дробњака Ђурђевдан). А у области Рашке муслимани на дан своје напуштене славе посећују или обавезно шаљу свеће, восак и уље црквама и манастирима, и "чувају славске лонце на таванима у којима су њихови преци кували сланину о свечаностима" (крај XИX века).

За Горане највећи стари празник био је Божић и Бадњи дан. Тада се варила пшеница и месио божићни колач у који се стављала "јака пара", а девојке би празник проводиле у песми и игри, гостећи се разним посластицама, па и посебним божићним колачем са "јаком паром".

У некадашњој Височкој нахији "у мешовитим селима православни иду као полазници муслиманима и обратно. Деци се и иначе на Божић деле ораси и лешници". Налагао се и бадњак (Мрковићи, Рашка) и на Бадњи дан у кућу уносила слама (Тиквеш, Рашка). Још средином XИX века Арнаути у Јужној Србији палили су бадњак. И међу муслиманима у Травнику паљене су уочи Божића ватре. А и након Другог светског рата поједине муслиманске породице у Бихору прослављале су Божић овако: рано ујутру уноси се у кућу погача, специјално замешена, са овећом рупом у средини, а преко ње утиснуте су линије које имитирају крст. Тада се у кућу уводи во и погача му се ставља на рог, а во се посипа крупном пшеницом. Трзањем главе во збацује погачу која се ломи у четири дела, који се покупе и деле члановима породице. За божићни ручак обавезно се кувају шишарке кукуруза. Ове радње са волом, значи, припадају веома дубокој старини "имају дубок смисао и јасан жртвени карактер".

По мишљењу М. Хаџијахића Божић спада у ону групу светковина, која је заправо праћена резистенцијом у том смислу што се магијским радњама одбијало штетно деловање односне светковине. Тако се у очи Божића – на Бадњи дан – врше разне магичне радње: запирање куће ножем, мазање брава белим луком, разна кађења (смрековином) пошто тада Каранђоло око Божића хода "и замаче своју зурну у судове, па их тако опогани" (Сарајево). Из истих разлога муслимани у Бањалуци и Приједору уочи Божића склањају кашике тако што их задену за стреху или вешају на кућна врата. У Прозору, пред Божић, у јело се меша бели лук, а њиме се, пре спавања, мажу и укућани, јер одбија демоне од поштених душа, да не науде здрављу људи и стоке. У некадашњој Височкој нахији (Босна) био је општи обичај, а и сада (1949) се држи у неким муслиманским селима да уочи Божића иде поворка нарочитих играча, коју негде зову "звонари", а негде "вукови" (вучари). У мешовитим селима посећују подједнако и православне и муслиманске куће. "Општи је обичај код муслимана, сем у вароши Високом, да гледају на "полазника", или "походника", прво лице које ће им на Божић ступити у кућу. Задрже га у кући, поспу житом, почасте јелом и даривају орасима, јајима, шљивама, каквим комадом одеће..." Имају обичај, исто као и православни, да на Божић рано изјутра уводе у кућу, у својству полажајника, вола, козу, овцу или већ шта ко има од стоке.

Ускрс, празник за који се, за разлику од Божића, везивало најмање наслеђа из предхришћанских времена, нашао је одређено место код босанских, али и других балканских муслимана. Главна поента у муслиманском респектовању Ускрса била је у прихватању даривања шареним јајима уважавајући, тако, нехришћанску страну ускршњег култа.

У Црногорском приморју и Крајини муслимани су до скора (1932) бојили јаја за Ускрс, као и хришћани (осим оних који су били у жалости). "Свима је и данас мило кад им ко да црвено јаје".

Муслимани у Горњој Папратници (Босна) не раде (1932) пољске радове на Велики петак. Празнују га, такође, и муслимани око Сребренице. У Дебарској области, пак, празнује се велики четвртак, као и сви четвртци до Спасовдана, што чине и неки међу Турцима у околини Струмице (не ору тих дана да им лед не побије усеве). У Кичевској области помуслимањеници су одржавали обичај да за Ускрс боје јаја и да их дарују између себе као хришћани. И стари Ужичани, и Срби из Скопске Црне Горе, као и они по Босни даривали су своје комшије муслимане (Турке) шареним јајима. Ни Арнауташе у Старој Србији ништа неће тако обрадовати (крај XИX века) као када о Ускрсу добију од православних Срба по које црвено јаје.

Помаци у Родопима обележавали су на разне начине Ускрс (Великден, Паскале, Червените јеца) и Велики петак примајући радо бојена јаја од хришћана.

Радо су примали црвена ускршња јаја од хришћана (и пажљиво их чували) и Валахади у Грчкој, конзервативније жене чак су чистиле своје куће као и њихове хришћанске сестре, а у неким селима било је обавезно разменити ускршњу посету са својим хришћанским суседима.

Дан Велике Госпође био је у Црногорској Крајини дан опште славе, а тај обичај није престао ни пошто су Крајинци прешли на ислам. Све до рушења манастира Пречисте Крајинске (1850) око њега су се окупљали и православни и муслимани, те "палили воштанице и доносили зејтин", проводећи дан "у заједничкој гозби", игри, весељу, пјевању, пуцању у нишан и момачком надметању".

И остали празници посвећени Богородици били су у поштовању код муслимана; за Благовести (Благовец) торбешка деца правила су сурле (зурле) од врбе (симбол напретка и подмлађивања) и јасена (веровало се да има снажну заштитну моћ), а у Црногорском приморју и Крајини побола би се ујутру ловорика на свакој њиви засејаној пшеницом.

У време међудневице, такође у Црногорском приморју и Крајини, ни православни ни муслимани неће отпочети никакав посао.

Код Торбеша у Македонији одређени обреди прате и Младенце (Мученици), Цвети (Цветнице) и Лазаревдан.

Међу бугарским муслиманима поштују се и Три краља, који се називају и Д’ска (што означава дрвени крст), а чешће Водици.

Заједнички бугарски пролећни празник, тзв. Мартеници, када се тракама од црвеног конца везују деца, јагањци, телад, а као заштитно средство против могућег зла које долази из пробуђене природе. На дан Четрдесет мученика (9. марта) терају се, исто тако, и змије и гуштери магијским радњама (уз огањ и буку). Негде се то опет дешава на Благовец (7. априла).

Прослављање, међу муслиманима, читавог низа хришћанских светитеља прилично је неуједначено. Изузетак чини светковање Ђурђевдана (Јурјева) и Илиндана (Алиђуна), које, несумњиво има, како то с правом истиче М. Хаџијахић, одређени опште муслимански, али и опште босански карактер (оба светитеља су, наиме, важили као заштитници Босне).

Ђурђевдан је, у ствари, празник оживљене природе, када се многим радњама настоји пренети снага оживљене природе, пре свега нове вегетације, на људе и стоку, на усеве и винограде. Особито су бројни обичаји у вези са стоком. Тако муслимани у Пријевору (код Билеће) уочи Ђурђевдана пале тамјан и њиме каде стоку и пчеле, а ради здравља беру дрен, јоргован и др. и тиме ките врата и прозоре.

У Црногорском приморју и Крајини, пак, уз игру и весеље у природи, чобани рано ујутру купају стоку у мору и "машају" преко ње пушком, јер се овде верује да је пуцање преко стоке и купање пре зоре спасоносно и да лечи од многих болести. С истом сврхом млада чељад у Мрковићима лежи или седи на зеленој трави.

У Скопској котлини Ђурђевдан је био општенародни празник; славили су га Срби, Арбанаси, Турци и Цигани. Арбанаси у Дервену (Чајланима) славили су три велика четвртка; један пре и два после Ђурђевдана (да грвд не убије жито).

Ђурђевдан – Ђурђиен – је највећи и најопштији празник и за Горане и Опољце, праћен многобројним обичајима. Највећи скупови су код Ђурђевице (црквине) у Марин-долу, док Брођани прослављају Ђурђевдан чак и по седам дана. По сведочењу Јастребова муслимани у Призрену нису радили на Ђурђевдан, као ни на Бајрам; дућани у чаршији били су затворени, приређивале су се борбе пеливана и пуцало се, уз циганску музику и турске песме.

У Родопима сви Бугари најсвечаније прослављају Ђурђевдан; уз уобичајене радње везане за здравље – опасивање зеленим гранчицама, украшавање кућа и посуда за млеко лишћем, ваљање по трави, љуљање на дрену – до тог дана не једу јагњеће месо као ни млечне производе. А тада чак кољу јагањце као курбан, при чему их само хришћани доносе у цркву.

Међу муслиманима у Босни, али и у Грчкој, Малој Азији и Блиском истоку Свети Ђорђе се прослављао као Хидр, Хизр, Хизир Елиас (Х)едрелез. Овај празник падао је 23. априла и у Османском царству даван му је службени карактер.

Православно светилиште посвећено Светом Ђорђу (између Витлејема и Хеброна) посећивали су и хришћански и муслимански ходочасници. А светитељ је више био познат под именом ал-Хадр него под именом Ђорђе. У ствари, на целом Предњем истоку како муслимани тако и хришћани употребљавају имена Хадр и Ђорђе као потпуне синониме.

И фанатични муслимани међу Валахадима кажу да је Свети Ђорђе у ствари муслимански светитељ Хизр, а то је тај Хизр кога они славе 23. априла (мада многи међу њима не знају ништа о њему).

Ко је ел-Хизр, ел-Хидр (Зелени)?

Муслимански светитељ под овим именом иако није споменут по имену у Кур+ану идентификован је од стране коментатора као Мојсијев друг на његовим путовањима, који је сам себи обезбедио бесмртност открићем извора живота. Његов дан (празник Лиде – 23. априла) слави се у целој Турској као почетак пролећа. У Турској уопште чини се да је Хизр био магловита личност и замишљан је углавном као онај који помаже у изненадним невољама, нарочито путницима. Он је био иденификован са више личности Старог завета, па тако са Илијом и православним Светим Ђорђем, чији је дан био преузет заједно са асоцијацијама из Лиде; карактеристике које је преузео од Светог Ђорђа укључивале су и репутацију убијања аждаје, коју је Свети Ђорђе могао да наследи од паганског претходника. Деловање и концепција Хизра били су истовремено тако различити и неодређени да се могао заменити било којим светитељем, као што је могао да заузме и свако слободно место, док је његово деловање као патрона пролећне вегетације и кишоносца препоручивало његов култ примитивном сточарском и земљорадничком становништву.

Али, није се остало само на идентификацији Светог Ђорђа са Хизир Илијасом, разни хетеродоксни дервиши, већ од XИИИ века, значи од времена освајања Анадолије и Румелије (Европска Турска), одређене особине Светог Ђорђа увелико користе као средство за исламску пропаганду и идентификују га са шејховима коњаницима – ратницима.

И у муслиманском светковању Алиђуна – Илиндана – дошле су до изражаја старословенске паганске традиције повезане с култом сунца, громова и кише. Народни теферичи и дове одржавани су на Алиђун често "на каквим висовима". "Турци у Босни – пише 1872. године Г. Вуковић – на дан нашег Светог Илије имају неку славу, неко весеље. Они излазе на највиша и највећа брда и тамо ноће, ложе ватре, пију, пушкарају, Богу се моле".

Док су се на Илинданском дернеку код турбета Ђерзелез Алије у Герзову (Мркоњић Град) забављали одвојено Срби од муслимана, у Вечићима (Мркоњић Град) све три вере су га заједно прослављале, опет крај турбета и у хладу огромне липе.

И на Пештери и Бихору, за разлику од неких других празника, Алиђун се, на одређеним местима, прослављао песмом и свирком, а најатрактивније биле су коњске трке – кошија.

На Илиндан буде код Фазлагића куле у Гацку велики муслимански збор с коњском трком и борбом волова.

Након преласка на ислам Мрковићи у Црногорском приморју и даље су се окупљали око цркве Светог Илије код Вељег села, а попови из Бара долазили су да служе литургију. Муслиманска деца доносила су воштане свеће и велике погаче без "печата". А за време службе "било је уз православне и мухамеданаца и була, и сви су престајали службу у црквеној авлији (...). У игри колу (...) узимали су учешћа подједнако и мухамеданци и православни. При разметању пред црквом Асан Петричевић је једне године сав народ свратио код своје куће и почастио га пићем говорећи: "Дао га је Бог и Свети Илија доста!"

Свети Илија (Елиас) био је у посебном поштовању и код Албанаца који су га, како то сведочи Марино Биззи (1610), заједно славили, при чему су и муслимани били у цркви.

С Алиђуном народна традиција повезује и исламизацију, што се огледа нарочито у изреци "До подне Илија, од подне Алија". А једна црквица Светог Илије у Бруси (Дауд манастир) добила је нову светост укопом у њој султана Османа, тако да је постала не само свето место за муслимане, већ и национално османско светилиште, иако никад није била џамија, јер су је њене мале пропорције и кружна основа предодредиле за турбе.

Попут Светог Ђорђа, и Свети Никола се често идентификовао са Сари Салтуком, за кога Хаслуцк каже да је "лаy – фигуре" бекташијске пропаганде међу хришћанима у Румелији (чини се да је он преузео одређен број цркава посвећених овом светитељу у источној Турској и Европи). Име Сари Салтука, истиче и И. Меликофф, везано је за ширење ислама међу Словенима и треба да се сматра као симбол исламско-хришћанског синкретизма за Балкан (у време када је овај дервиш-газија живео, а то је друга половина XИИИ века).

Сари Салтук се доводи у везу и са култом Четрдесет мученика (после смрти нађено је четрдесет његових тела, по другој верзији, седам), а идентификују га и са другим хришћанским светитељима: Ђорђем, Наумом и Спиридоном. У Кроји је убио аждају, а верују да је умро на Крфу, због чега га бекташије идентификују са Светим Спиридоном и стога су још у XИX веку Албанци долазили на Крф и поштовали заштитника острва под његовим исламским именом.

Место посебног поштовања, и хришћана и муслимана, био је гроб Светог Наума у истоименом месту на Охридском језеру; присталице бекташијског дервишког реда поштовали су у Светом Науму свог Сари Салтука.

Муслимани у Призренском Подгору (Ново село) славе Светог Николу, пале свеће, каде тамјаном, а треба да по кућама имају и иконе.

Код бугарских муслимана то је Никулдан.

"Петровдан је највеселији дан мухамеданаца у Горњој Херцеговини, записаће крајем XИX века Л. Грђић-Бјелокосић. И у Сарајевском пољу муслимани "уочи Петровдана пале лиле".

На Пештери и Бихору, где је Петровдан заједнички празник православног и муслиманског становништва, у очи овог празника пале се лиле, које као бакље носе чобани од тора до тора, или од куће до куће, углавном тамо где се налазе млекаре. Дарују се, при том, кајмаком. А весеље се наставља и сутрадан, када се припрема цицвара за ручак. Чобани верују да на Петровдан "обад оћори" – па је мање опасан за стоку, те она даје више млека.

И остали хришћански светитељи и празници – Ивањдан, Крстовдан, Митровдан, Света Варвара (варе варицу) – славе се најчешће тако што се тога дана не ради, уз обављање одређених магијских радњи.

Поред светковина које сви славе, има и светковина чисто локалног карактера, као што је, на пример, прослављање Видовдана и Спасова у неким муслиманским селима подно Јахорине (Турово, Требечај). Тада се одржавају дернеци који су, по причању старијих, у вези са њиховим тежачким радовима.

У Скопској котлини Мратичњаке (Мратинце), вучје празнике, славе три дана, сутрадан по Митровдану је Мишоловден.

По тврђењу М. Хаџијахића код босанских муслимана очувао се, могло би се рећи, прави пантеон старих паганских божанстава. Одржао се, такође, и култ липе (донекле врбе, као и култ кућне змије). "Липа је – каже Хаџијахић – све до у најскорије доба била посебно поштована у босанских муслимана. Уочљиво је да се нарочито садила покрај џамија и других вјерских објеката". Године 1628/29. забележено је да се босански муслимани (Турци) заједно са хришћанима скупљају код неке липе и том приликом доносе заветне дарове, свеће и др. А има вести и о липи старој 500 година (1897) под коју су, још од старих времена "долазили муслимани на Бајрам ујутро чим би изишли из џамије, те би под њом мало сјели и зијарет је учинити". И цела махала (Липа махала) "клала би курбане" под липом, то се сматрало "као да је на Мећу (Меку) отишао". Значи, још једна занимљива синкретистичка црта: спајање курбанске жртве са старим словенским обичајем приношења жртава светим дрветима.

Најзад, куриозум је свакако и то да су Четрдесет синајских светаца били у великом поштовању код фанатичног султана Селима И, чија је жена била Гркиња, и да су многобројни манастири и цркве посвећени или садрже мошти Четрдесет мученика севастијских адоптирани у ислам под именом Крклар Текке (Текија четрдесеторице). Тако њихово светилиште на Понту код Зеле још увек (поч. XX века) посећују како хришћански тако и муслимански ходочасници. Слично је било и са истоименим светилиштем крај Никозије.

Како су духовни представници ислама реаговали на ове хришћанске сурвивале међу својим верницима?

За разлику од високе улеме, која се борила за презентирање ислама у његовом изворном облику, део хоџа – слабије образованих и у забаченијим крајевима – чинили су у већој или мањој мери уступке народним религиозним схватањима. Дервиши су, опет, уносили известан нонконформизам и продуховљавање у устаљене религиозне форме и садржаје. А посебно значајно место припада хетеродоксном дервишком реду – бекташијама, који су од хришћана прихватили исповест са опростом, знамење крста, еухаристију и целибат.

 

 

Etnoloska biblioteka
. .